IMG_4671.JPG

Dobrodošli… :)

Na blog o svakodnevnom životu, izazovima u roditeljstvu, o ljubavi, sreći, životnim izazovima, iskustvima... Uz mnogo inspirativnih fotografija. Uživajte! 

Prirodni porođaj uz stisak suprugove ruke

Prirodni porođaj uz stisak suprugove ruke

Stomak raste, krevetac je rasklopljen, krpice oprane i ispeglane, na pretraživaču otvorena 101 kartica - porođaj ovde, porođaj onde, jedna klinika, druga, treća, kada za porođaj... Najveća briga mi je bila gde ću se poroditi.

Od početka sam znala da ne želim epidural, od početka smo se dogovorili da će Žeca biti sa mnom u tim trenucima, ali gde? Na jednoj klinici je "kao na traci", druga forsira indukciju, treća ima kadu koja može da se koristi za vreme kontrakcija (ovo me je kupilo) i tako u krug. Zamišljala sam jedan normalan porođaj, gde će najveća briga biti da li me je babica mrko pogledala i da li će mi dati bebu da mi bude na grudima odmah (taj zlatni sat o kome svi toliko govore) - veća od najveće želje mi je bila da je uzmem na grudi čim se porodim i da je grlim neko vreme, pokušam da dojim... Ni na kraj pameti mi nisu bile komplikacije. 

Međutim... 

Drugo stanje, divno stanje

Trudnoća mi je bila prilično uredna. Prva 3 meseca sam morala da ležim zbog ranih kontrakcija, ali ostatak nisam osetila - vežbala sam, šetala, družila se do kraja devetog meseca. Izabrala sam "KBC Zvezdara" za porođaj jer mi se svidela ideja da budem u kadi, obožavam vodu, pa samim tim ideja da sam u vodi pre rođenja malenog bića mi je stvarno bila savršena. Plus saznanja da stvarno imaju dobar odnos prema porodiljama, orijentisani su na kontakt majke i bebe, bez brzanja bilo čega i sa podsticanjem dojenja. Zvuči idealno.  

Ostavili su me u bolnici 3 dana pre termina na redovnom CTG-u. Zapravo, imala sam 2 termina - po ciklusu je bio 14. maj, a po veličini ploda 31. maj/ 1. jun. Kako je bila velika razlika u datumima, nisu želeli da rizikuju, pa su me ostavili da me prate. U bolnici je bilo kao na ekskurziji - upoznala sam mnogo divnih mama, zajedno smo zamišljale beke koje ćemo uskoro upoznati, sa nekima zajedno prolazili kroz kontrakcije, bodrile se... Prednost ostanka u bolnici jeste ta što kad ti krene porođaj, ne spuštaju te odmah u salu i nisi vezan za krevet nego nastavljaš sa "slobodnim aktivnostima" dok se dovoljno ne otvoriš. 

Suprug na porođaju, hm… kako je sve počelo

Uveče oko 2h me je probudio neopisiv bol. Bukvalno sam morala da zadržim dah i nisam mrdala nekoliko minuta. Mislim da je u tom trenutku počelo otvaranje. Dan pre toga mi je ispao sluzni čep. Ljudi moji, ta sreća koju sam ja osetila kada sam shvatila da je to to, ne mogu da uporedim ni sa čim. Ceo dan sam, kad krene kontrakcija, imala kez kao blenta neka. Docimerke i cimerke su se šalile da će misliti na mene kada i njima bude krenulo jer sam im pružala nadu da nije mnogo bolno iskustvo. :D Na pregledu posle vizite je potvrđeno da je počelo otvaranje, tada sam bila otvorena dva prsta. Ceo dan sam šetala, nisam sela. Htela sam da ubrzam, svi govore kako je mnogo lakše kada si aktivna tada. I stvarno mi je značilo što sam bila na nogama. Žeca je došao u vizitu u 16h, šetao sa mnom, čučao sa mnom za vreme kontrakcija , izbacili su ga kada su me priključili na CTG da provere kako mi ide. Do 14, 15h su mi bile kratke kontrakcije i na nekih 7, 8 minuta. Postepeno su se produžavale i smanjivao se razmak. Oko 16h kada je Ž došao, bile su na 3, 4 min.i trajale po 30-45 sekundi. Imala sam neku aplikaciju za praćenje kontrakcija. Živeo 21. vek. :D 


Večito pitanje? Kako da prepoznaš kontrakcije i kakav je osećaj? Definitivno svako oseća drugačije. Ni u jednom trenutku nisam imala klasično zatezanje stomaka. Mene je bolelo kao jaaaak menstrualni bol u donjem delu stomaku. Kao da me uhvati grč i popusti. 

Pripremna sala i sala za porođaj

Oko 16h sam bila otvorena 4 prsta, čekali su da se otvorim još malo i oko 18h su me spustili u pripremnu salu.

U pripremnoj vam rade klistir, naravno. Nije toliko neprijatno, mislim jeste, ali nekako brzo prođe i ne stignete ni da razmišljate o njemu. Moram da kažem da mi je mnogo pomogla psiho-fizička priprema i vežbe disanja koje sam sve vreme primenjivala. Naročito kasnije kada su se kontrakcije javljale u razmaku kraćem od minuta i trajale čitavu večnost. 

Nakon klistira sam bila u pripremnoj sobi još nekih pola sata, obavestila babice da će Ž prisustvovati, javila njemu da bude u pripravnosti. Odveli su me u salu, priključili sve što treba, probušili vodenjak (bušenje vodenjaka se ne oseti, kao što ni šišanje ne boli, samo ne gledajte tu veliku iglu da ne biste sebi stvorile strah bespotrebno) i bili su u fazonu da će sve brzo ići, pošto je sve krenulo prirodno i kažu da sam se brzo otvarala. Kada su probušili vodenjak, očekivali su još maksimalno sat vremena da ću biti tu i da će biti gotovo. Nakon bušenja vodenjaka, pozvali su Ž. Nije bilo padanja u nesvest, čak je bio previše hladan za moj ukus.   Muž na porođaju? Obavezno! Njegova podrška, smirenost, doskočice, šale, ruka, sigurnost... Ne može ništa da zameni. Nekoliko puta je bila situacija da napon krene, a nema nikog oko mene, pa on otrči po njih. Da sam bila sama, verovatno bih bila panična i uplašena.

Elem, Ž mi priđe da mi da ruku, ja ga guram i gledam besno u fazonu: "Šta mi sad stojiš tu, ne želim ni sebe da gledam." Pa se on pomeri na bezbednu razdaljinu, a ja gunđam: "Priđi, šta ćeš mi tamo? Bolje onda da nisi ni došao!"  On je imao razumevanja za moje "napade", pa se sklanjao čim ga gurnem ili trčao do mene čim ga prostrelim pogledom. Ako ste se pitali zašto su svi mantili za muževe pocepani, zato jer mi u trenutku kontrakcija vučemo i kidamo sve što nađemo pred sobom - mantil, svoju kosu, noge...  Hahahah... Nije tako strašno kao što zvuči. 

Prvi napon, drugi napon… deseti napon, a gde je beba?

Krenuo mi je prvi napon već oko pola 9, 9, oni kažu: "Zadržavaj napone, nisi dovoljno otvorena." E, to je već nezgodno. Boli, beba se gura na dole, a ti je vraćaš gore i trpiš bol.  I hajde jednom, dva puta, ali to je trajalo do nekih 23:15. U međuvremenu, ulazi jedna žena u boks do mene, posle nepunih 10 minuta ide jedan napon, drugi napon - kmeeee. Odvedoše ih. Posle sat vremena dolazi Romkinja sa torbom na leđima, razgleda salu, sede, jedan napon - kmeeee. Kaže osmo joj je dete, pa mogu i da razumem.  Ž već netrpljiv pita doktorku: "Kada će moja žena da dođe na red?" 

Obilaze me sve vreme i govore mi da trpim još malo jer nisam dovoljno otvorena. Toliko sam čitala razna iskustva, raspitivala se i ne kažu bez razloga da je svaki porođaj jedinstven. Ni na kraj pameti mi nije bilo da nešto nije kako treba. Ali ni njima. Dolazi doktorka, vreme je. Čekamo napone (koji su se već tada proredili, da ponovim - pre 9 je bio prvi), napon kreće, guram, ništa. Svi zadovoljni - babice, doktorka, sve slušam, ne vrištim, guram kako treba, dišem, ne gubim snagu. Super. Bebe nema. Napona nema. Jedan u 5, 6, 10 minuta. Kad napon krene, misle da je do mene, da ipak ne napinjem dobro, Žeca mi govori kako sam super i da mi odlično ide (moja snaga u tim trenucima!). Doktorka i babica pomažu ležeći mi na stomaku. Evo ga napon, u sebi se jedem, mislim da ne radim nešto kako treba. Odlučujem da napinjem sve dok ne vidim bebu. Kreće napon - guram, guram, guuuraaam, gubim svest... Precenila sam se. Prvo što sam uradila kada sam se osvestila - izvinila sam se.  U mojoj glavi tada je i dalje osećaj krivice da nisam dovoljno jaka da izguram.

Uspeli smo!

bebini prvi dani

Pominju vakum, hoće, neće, babica se trudi da izbegne. Okreće me na stranu, leži na stomaku. Ništa. Bebini otkucaji se smanjuju. Hitno vakum. Vade tu čudnu spravu i govore kako ne radi. Tajac. Gledam Željka, već vidim kako razmišlja da se umeša (posle mi je rekao da je bukvalno već gledao po kom principu radi i kako se popravlja). Srećom, stiskali su pogrešnu papučicu u svom tom haosu. Idemo dalje. Seckaju me, nije bitno. Samo da vidim bebu. Vakum ne pomaže. Tada prvi put pomišljaju da nije do mog guranja nego da nešto koči. Osećam da su se uzbunili. Meni srce poskače. Ubacila sam se u mod - ne dešava se ovo meni nego nekom drugom. Ponovo seckanje jer misle da se beba zaglavila, vakum, ne čekamo napon, guuuraaaaj. Izvadili su mog borca Teodoru koji celo veče gura, toliko gura i toliko se umorila da više nema snage da zaplače. Tišina. Ž i ja razmenjujemo poglede. Prilazi mi. Gledamo kako reanimiraju bebu. Gledam tupo, ne panično što bi se očekivalo u tom trenutku. Kažem vam, kao da se ne dešava meni nego nekom sa strane. Pitam Ž sto puta - hoće li biti dobro? A što ne plače? Prinose je da je poljubim bukvalno na sekund i brzo je odnose. Nisam stigla ni da vidim kako izgleda. Moja idilična slika kako je držim na grudima dok nas Žeca grli je nestala. Sada je samo bilo bitno da jave da je sve dobro. Njega su sklonili dok su me ušili. Tada saznajem da mi je pupčana vrpca bila prekratka i to je stvorilo problem što niko nikad nije pomenuo na UZ-u. I još kažu da su uradili UZ pred sam porođaj da bi videli na vreme. Kao i da sam imala sreću jer vakum ne sme da se koristi u tim situacijama jer može lako da pokida kratku vrpcu i izazove unutrašnje krvarenje. Verujem da ću sledeću trudnoću biti opsednuta dužinom pupčne vrpce. 

Nije idilično, ali preponosna sam na nas troje. Zajedno možemo sve!!!
— Mommy To Go
20170608_085238_HDR.jpg

Žecu su pustili da još malo bude sa mnom. Neki prazan osećaj je ostao među nama. Da li da javljamo ljudima ili da sačekamo? Odlazi. Posle 2 sata su me odveli u sobu blizu sale i sutradan su me popeli na odeljenje tek oko 15h. Još uvek nismo videli bebu, a vreme posete je. Pitamo da je bar on vidi, odovode ga i video je na sekund. Šalje mi fotku, samo usta od nje.  Vrišti iz sveg glasa. I dan danas dokazuje da zna da vrišti jer je dobila lošu ocenu na rođenju.  Posle nekih pola sata se setim da mu nisam poslala doručak od tog jutra - kiselo mleko i Petit keks , šaljem mu, a on uzvraća da će me ubiti. S nestrpljenjem čeka Teu, otvara fotku uzbuđen, a dobija bolnički doručak.  Donose je oko 16h, vrišti.   Stavim ruku na nju, mirna.  Taj trenutak kada sam videla da je dobro (pošto nisu bili mnogo izdašni sa informacijama iako sam svakog kog vidim pitala kako je), pa njen plač koji čujem po prvi put, pa zatim kada sam videla da se glavica nije izdeformisala od vakuma... Dobili smo ćerku, dobili smo borca, junaka, hrabricu, lavicu! Našu tvrdoglavu Smejalicu koja nije zaplakala kad i svi, nego kada ona to želi. 

Nemamo nikakve posledice od porođaja osim što je dugo imala osetljiviji nervni sistem, pa je sa njom sve moralo mnogo nežnije, mnogo strpljivije, ali sve se isplatilo. Ne mogu da vam opišem kakva je danas maza. I keza, u isto vreme , ali i borac. Ona kad nešto hoće - ona grabi, ona grize, ona vuče, ona ne odustaje.  Srećom, pa nije neka troma beba i da se sve dobro završilo. :)

Znam da sledeći put sigurno neću uzeti epidural. Boli, ali ništa neizdrživo (anestezije generalno loše podnosim). Znam da ćemo se potruditi da Ž bude tu, njegova podrška u tim trenucima - neprocenljivo. Znam da mi kadica, finoća, čistoća neće biti bitni, samo stručnost osoblja i sigurno ću birati lekara koji će mi voditi trudnoću i porođaj (sada nisam). 

Pišite mi kakva su vaša iskustva sa porođaja? I da li ste za prisustvovanje tata porođaju? 

Opadanje kose nakon porođaja

Opadanje kose nakon porođaja