IMG_4671.JPG

Dobrodošli… :)

Na blog o svakodnevnom životu, izazovima u roditeljstvu, o ljubavi, sreći, životnim izazovima, iskustvima... Uz mnogo inspirativnih fotografija. Uživajte! 

Andrijini dani

Andrijini dani

Pre jedno osamdesetak godina živeo je dečak po imenu Andrija. Andrija je imao sedmoro braće i sestara. Kada je još bio veoma mali morao je da se suoči sa životnim okolnostima koje je retko ko od nas doživeo. Izbio je Drugi svetski rat, nestašica, glad, jeza, užas. Iako je bio nejaki dečak, bilo mu je jasno da roditelji sve teže obezbeđuju osnovne uslove za život i samostalno odlučio da ode u dom za decu da bi tako olakšao roditeljima – jedna usta manje za hranjenje.

MRV15447.jpg

Nakon završetka rata Andriji su pronašli tetku koja je živela blizu poslednjeg doma u kome je bio i odveli su ga kod nje. Svakog jutra je trebalo da pešači više od sat vremena da bi stigao do škole. A tetka je svakog jutra tražila od njega da nosi u selo mleko – nekih pola sata hoda udaljeno od kuće. Zbog toga je Andrija često kasnio na nastavu i dobijao ukore. Učitelj ga je opomenuo da ako još jednom zakasni, neće više moći da učestvuje u nastavi. Sutradan ujutru, iako rešen da odbije tetku plašeći se da ne bude izbačen iz škole, Andrija opet popusti pod molbama tetke ubeđujući ga da će to biti samo još ovog jutra, pa da će za dalje smisliti neko drugo rešenje. Dok je ubrzanim korakom išao stazom očima punih suza, obuzet strepnjom, ali i besom jer se našao u situaciji iz koje ne zna da se izvuče, zaustavi ga neki čovek.

„Zdravo, mali, a odakle si ti?“

„Zdravo, iz jednog malog mesta za koje niste ni čuli“, odgovori Andrija, ljut što mu i on sada oduzima vreme i misleći samo na učiteljev ukor.

„Hajde, što si takav? Kaži mi samo odakle si i možeš da ideš“, reče čovek ne planirajući da odustane.

„Iz Srebrenice, jeste li zadovoljni?“, cupkajući odgovori.

„Baš iz Srebrenice?“

Je l ti mene zezaš?“, pomisli Andrija u sebi i odgovori: “Ne, iz sela blizu Srebrenice. Nikad niste ni čuli za to mesto. Iz Viogora.“

„A čiji si?“

Andrija je već bio na ivici suza, do sada je mogao da stigne do sela, a on gubi vreme sa ovim dosadnim čovekom koji ne zna šta će sa sobom, pa se zanima maltretirajući jadno dete.

„Od Zekića, ali nas je mnogo, ne verujem da biste znali kojih.“ Reče Andrija i odluči da ne odgovori više ni na jedno pitanje, izvini se čoveku i trčeći nastavi svojim putem. 

MRV15458.jpg

Kasnije, kada se škola završila, došao je u kafanu u kojoj je tetka radila. Ispriča joj čudnu scenu sa nepoznatim čovekom, tetka se samo nasmeja. Kad se okrenu, nepoznati čovek je stajao pored njega u kafani gledajući ga zbunjeno, možda malo i uplašeno, nesigurnim, drhtavim glasom izgovori:

„Andrija, pa ja sam, tvoj tata.“

Dečak je mislio da se čovek nakon svega sada šali na njegov račun jer poslednje što je čuo o svom ocu jeste da su ga odveli u logor. Okrete se ka tetki da je pita da li poznaje čoveka koji zbija tako grube šale, ali tetkin pogled je rekao sve. Nije se ni pomerio. Čovek koji je zapravo njegov otac koga nije video godinama i za koga je mislio da ga možda nikada više neće videti, čiji je lik sanjao noćima iznova i iznova maštajući taj ponovni susret, stoji pred njim. A on ga nije ni prepoznao. Ne samo da ga nije prepoznao, nego je bio ljut na njega što mu oduzima vreme.

Preplavilo ga je osećanje izdaje prema rođenom ocu.

 Otac napravi prvi korak, priđe i zagrli Andriju. Nakupljene suze tada preplaviše dečaka, a ljubav nadjača sva ostala osećanja.

„Tata je tu“ – jedino što je ostalo važno.

Druženje, hobi, posao i zabava - moguće je

Druženje, hobi, posao i zabava - moguće je